Autor teksta: Ivan Govedarica
Zamislite, bio sam u kafani pre nekoliko dana. To baš i nije tipično za novinare. Zar ne ? Realno, tamo se i čuju divne priče. Ali, nije sada to važno. Tu je samo srž teme. Lokacija, ljudi i razgovori koji su me ponukali da primetim neke stvari i da im pružim malo pažnje. Pripiti gosti za susednim stolom su objasnili sve aspekte igre reketima. Udarce, kretanje, oporavak, ishranu, opremu, terene i neizostavno, ko gde treba da plati porez. Ili možda da ne plati?
Sport i kafana idu zajedno kao nokat i meso, kao jin i jang. Tu najbolje može da se oslušne glas naroda. Vox populi je neumoljiv, blag i surov u isto vreme, nežan i osuđujući i ne baš uvek dobronameran, ali uvek jak i iz srca. Vi naravno znate, kada nešto uđe u kafanu, kao recimo dobra pesma, tu ostaje zauvek. Tenis je unutra.
Svi znamo sve o fudbalu, sada znamo i sve o tenisu. Zbog Noleta svakako. Koliko je samo bilo potrebno ovom sportu da dobije status pomenutog fudbala, košarke, vaterpola, rukometa, odbojke. Veliki put je prešao od aktivnosti koja nije bila poželjna u sistemu u kome smo živeli i kojom su se bavili “oni” sa drugačijim sklonostima. Ali to nije oduvek bilo tako. Primera radi, najstariji teniski klub na svetu je u Birmingemu osnovan 1872. godine, Wimbledon je počeo da se igra 1877. godine, a već 1878. godine napravljeni su tereni na Paliću, pokraj Subotice. Dakle, ipak smo išli u korak sa svetom, pa onda u jednom momentu ispali iz koloseka i vratili se nazad.
Sličan razvojni put je sa malim razlikama imao i tenis uopšte. Naime, na prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine je bio uvršten u takmičenje i tako je bilo sve do 1924. godine i Pariza. Međunarodna teniska federacija i međunarodni olimpijski komitet su se posvađali oko toga ko je profesionalac a ko amater, ko sme a ko ne sme da učestvuje. Beli sport je tako postao kolateralna šteta i disciplinski je udaljen sa Igara. Tako je bilo sve do 1984. godine i Los Anđelesa gde je u drugom pokušaju, posle 1968. godine, postao demonstracioni sport, da bi se u olimpijsku porodicu vratio 1988. godine u Seulu.
Živimo u eri neverovatnog tenisa. Pre više od jedne dekade, prvo je došao Federer pa Nadal, a onda se priključio i Đoković. I tako već više od petnaest godina se oni jure, stižu, pretrčavaju, igraju. To što njih trojica rade podiglo je ovu igru u neslućene visine. Od demonstracionog sporta na Olimpijskim igrama, tenis je postao globalni fenomen. Mnogi velikani su postavljali temelje tenisa kakav je danas, pomenuta ekipica je sazidala neboder. Jedino ostaje pitanje ko će nastaviti da nosi taj barjak. Mlađi jesu tu, ali moraju još mnogo mleka da popiju da bi stigli do oblaka.
